Тијана Вујанац

3. март 2020

И даље не знам шта све желим. Желим много тога сада али хоћу ли бити срећна кад све то или ако (а, боље кад?:)) све то остварим? Значи, важно ми је да сам срећна. Шта ме чини срећном сада? Да су моји најближи живи и здрави. Класика, знам… али тако је. Добро, и задовољни и испуњени и остварени и насмејани… Па, да… ако су они све то, онда сам и ја све то… Зашто је то заправо тако? Зашто је потребно да су људи око мене добро да бих ја била добро? Јер осећам, много осећам туђе енергије, туђу бол. Туђу срећу… Туђ успех, радост… Али…није туђ… туђе је тако далеко и страно… Шта је онда мени туђе… Што сам старија, све је мање туђег, све је некако блиско… познато… То је вероватно резултат тога што сам радознала, упоређујем културе, народе, порекла, темпераменте, опсесије, компулсивности, депресије, анксиозности, страхове… Рођена у земљи која има много могућности, а људи и даље гледају у прошлост уместо у садашњост и будућност. И тако направим ја неки свој балон сасвим природно, спонтано, неприметно… И тако ипак, уместо да градим свој свет, живот, здраве навике, мене боли то што не рециклирамо, што не садимо дрвеће и не возимо електричне аутомобиле, иако за њих ипак треба створити струју, па се и тако загађује наша дивна мајка природа јер никако да они кретени монополисти да се пребаце на науку у служби човека… Да… звучим огорчено али то је данас и јуче и биће и сутра, док не успем да другачије посматрам ствари. Јер… све је у перспективи… Почистимо своје двориште, променимо оно што можемо на боље, неколико нас данас, сутра ће нас бити све више… природно је то :) Него, жао ми је ове деце што долазе. Ма колико деловало да су “размажена”, они се никада неће играти у снегу као ја. Пишем из Норвешке, зима ове године ни овде није крочила. Писаћу још…