Оливера Селаковић

5. март 2020

Насмејана, позитивна, смотана, погубљена описали би ме многи… али многи не знају… да умем јако добро да ридам уз филмове с животињама, да умем да будем и тужна, ћутљива и сурово искрена, јер кад питаш очекуј одговор… а и ако не питаш рећићу ти погледом! Да ОБОЖАВАМ да ходам боса, као и да возим с отвореним прозором… СЛОБОДА. Да сам волела и била вољена, да сам била остављена и остављала, да сам на све моје до сада поносна! Много причам, много и пишем… о себи, о другима, о правди, о неправди, о животном, о разноврсном, о шаренилу боја, о суморним данима, о лепоти загрљаја, о сјају пољубца, о успеху, о паду, о снази устајања, о борби за себе, о борби за друге… јер дете у мени и даље постоји… плазма му заправо не да да одрасте… оно је ту и чува онај део мене који не престаје да испитује, истражује, да запиткује, да провоцира, да флертује и да се дури, ма да живи као да је сваки дан један једини и највреднији или се бар тако трудим. На крају кад ме сретнеш… знај… људе грлим, животиње љубим, породицу поштујем, посао ме чини живом и оне које волим то увек осећају!